Странице

понедељак, 14. фебруар 2011.

Isijavajte kao Plava!

''Svetlost, dubina i samouništenje''

''Nešto novo, nešto staro, nešto pozajmljeno i nešto plavo.''

...a zašto plavo? Zašto plava boja dobija tako uvaženu ulogu u crno belom ritualu venčanja?

Plava je dvojaka boja - ona koja u svojoj promeni može biti prihvaćena i kao boja nevinosti, čestitosti, raja i same istine, a opet ona druga, tamnija strana plave simbolizuje dubinu, ozbiljnost i pre svega moć.

U svojoj svetlosti i blagoj prozračnosti svetlo plava će u vama simbolizovati istinu i zaceljene duše, ona će vas prikazati kao iscelitelja koji svojom svetlošću i naklonošću je spreman da prihvati vaše i svoje breme bez pitanja i poruge. Kroz svetlo plavu vi ste voda i vazduh, najlakši i najopasniji elementi. Vi ste ono što čini naš svet i održava nas u životu, ali ste takođe sila koja nas može i uništit.

Nositi tamno plavu je kao nositi breme i snagu našeg sveta. Kroz nju vi stojite kao nemi stud svemu što na našem svetu, u našim dušama i prirodi ima dubinu, skrivenu snagu i skoro nevidljivo razumevanje. Kroz takvu plavu vi zadobijate poverenje, vi pokazujete odlučnost i humanost, ali nijednog trenutka ne lažete u prikazivanju samog sebe – čak i u vama postoji ona tamna i izjadajuća dubina koju ne može svako da pojmi.

Nosite plavu kada želite da u drugima probudite optimizam, kada želite da zacelite nečiju dušu svojom empatijom i kada drugi u vama treba da vide tu strašnu dubinu plavom ambisa koji sve guta. Nemojte nikada preterivati, gušiti sebe i celo svoje telo u plavoj boji jer će vaša odeća onda biti poput vode – imajte mere ili će vas ubiti i uništiti vašu energiju. Plava je boja koja crpi iz onog koji je nosi, ona je boja koja se lako može okrenuti protiv vas i ubiti pozitivnu emociju kojuželite da podelite, a zatim je lako preokrenuti ka pesimizmu i depresiji koja će rasti u vama samima. Na kraju svega plava nije boja koja želi da uništi druge, već samo one koji se drznu da je koriste:

''Blue eyes say – love me or I die!''

петак, 14. јануар 2011.

„Rođeni u Yu” - Identitet naših sećanja

Reditelj: Dino Mustafić 

Dramaturški tim:
Milena Bogavac
Maja Pelević
Filip Vujošević
Božo Koprivica
Miloš Krečković

Muzika: Vladimir Pejković

Uloge: Marko Baćović, Slobodan Beštić, Predrag Ejdus, Mirjana Karanović, Anita Mančić, Branka Petrić, Anđelika Simić, Milena Vasić, Radovan Vujović

„Glavni junak najnovije predstave JDP jesu, dakle, naša sećanja i iskustva iznesena sa dosta sentimenata, malo melanholije i prilično nostalgije prema zemlji koje više nema i mogućnostima koje je ona pružala njenim građanima.“ (Željko Jovanović, Blic )


Kažu da čak i najbolji greše, a ja sam se duboko ponadala da je to istina dok sam čitala navedenu kritiku u novinama. Nažalost, bila sam suočena sa realnošću brutalno i kratko, dok sam gledala ''Rođeni u Yu''. U spletu i raspletu okolnosti, u zavidnoj retorici glumaca, predstava najviše gubi na dubini kada vam otkrije ono trulo i iskrvareno jezgro sopstvene biti. Ona jaše na onom dramatično-emotivnom talasu koji prostruji u srčanim žilama svakoga od nas kada se pomene to oronulo i prohujalo doba. Poput stare kobile, koja sebe jedva može naterati u kas, ova predstava donkihotovski zabija u nejake slabine svoju poentu i trudi se da ozbiljnošću još jednom krene ka vetrenjačama. Rame uz rame sa ovakvim pristupom dolazi i onaj crni i lojalni humor istine, koji poput Sanča Panse gura tog starog konja napred, zaboravljajući da je odavno izgubio svoju svrhu. Na samom početku ćete možda i biti zaintrigirani monolozima likova ove drame, ali već posle nekoliko minuta shvatićete da vas taj aspekat tera da se osetite emocionalno distancirano zbog njihove već preterane iskorišćenosti, ne samo unutar pozorišne, već i u filmskoj, muzičkoj i televizijskoj industriji.

Predstava će vas pogoditi u samo srce identiteta, onog iskrvarenog i nesigurnog njegovog dela koji smatrate da ste odavno odbacili. Međutim taj identitet živi u našim sećanjima i iskustvima koja su obeležila jednu zemlju, identitet građanina te nestale države i dalje se mučenički trudi da ostane u nama. On je gord, snažan, poduprt i stalan, a dok posmatrate predstavu shvatićete da postoji i u ljudima oko vas.I u njima je obeležen njihovim sopstvenim „ja”, ali iako smo svi bili građani te čudne tvorevine, nismo svi imali ista osećanja prema njoj. Ljubav, mržnja, prezir, strah, sreća, ljubav – sve su to osećanja koja smo tako ponosno grlili u tom dobu drugačijem od današnjeg.

Ova predstava savršen je primer da film nikada neće zameniti pozorište, jer vam filmsko platno ne može preneti takav splet istina i laži kao što pozorište ume i može. U predstavi ''Rođeni u Yu'' pronaći ćete sebe i druge, ali to neće biti maske sadašnjice, već gole i otvorene istine prošlosti.

среда, 12. јануар 2011.

Kerovi

~Pustite pse rata da zavijaju! Slušajte taj opijajući vrisak prožet njihovim lavežom. Osetite strah i paranoju izazvane njihovim pojavljivanjem. Nemojte zaboraviti u vašem ponosu i ljubavi prema životu da smo ih sami stvorili. Mi smo od njih tražili da pokažu svoje zube, mi smo insistirali da zavijaju noćima, mi smo želeli da vidimo taj životinjski bes koji nas tako lako parališe.

Uživajte vi 'nevini' ljudi u svom besprokornom delu – u potpunoj perverziji ljudskosti i nedokučivoj agresiji. ~



KEROVI
Četiri života, četiri preseka, četiri priče.


Kada sam čitala mangu Kerovi imala sam osećaj na samom početku da će me samo ostvarenje kupiti zbog priče, interesantno je da sam joj na kraju ostala dosledna zbog pucnjave. Za ljubitelje ovog ostvarenje dobro osmišljene scene nasilja, slatko planirani okršaji mecima i ta neverovatno tanka linija koja spaja likove ne mogu se nazvati ničim drugim nego čokoladom za dušu. Gospodin Širov Miva odradio je neverovatan posao kada je osmislio ovakvu priču i stvarajući likove koji ne samo da nam zadržavaju dah svojom pojavom. Nažalost kada odgledate ove četiri epizode shvatićete da iako je priča tu, iako su se potrudili da nam sa papira prenesu na ekran sve detalje o kojima smo čitali tu i dalje nešto ne štima. U najmanju ruku anime ne uspeva da nam prikaže onu količinu šarmantne bezosećajnosti i energične okrutnosti koju manga poseduje.




Priča, ili je možda bolje reći priče, su nepotpune, ostavljaju osećaj nedovršenosti i lagano su zbunjujuće. Ne mogu reći da su na bilo koji način zbrzane jer u okviru 15 minuta, koliko svaka traje, dobijamo jednu veoma lepo zaokruženu epizodu koja je imala svoj tok i ritam. Problem nastaje u tome što i pored te celine koju sama epizoda predstavlja na kraju vam izgleda kao da ste propustili poentu koje, nažalost, nema. Naravno akcije ima, likovi su veoma aktivni, sama energija koja se prožima kroz epizodu je i više nego zapanjujuća, ali dubina priče jednostavno zaostaje za onom koju manga poseduje. Biću iskrena i reći da ni manga nikada neće biti poznata po jedinstvenosti priče, ali ako su ove četiri epizode na bilo koji način uvod u moguću seriju – nisam oduševljena.




Animacija je nisko budžetna i u odnosu na lepotu slike koju Miva ume da nam priredi anime nije ni blizu. Ustvari iznenađena sam bila koliko mali budžet su ove četiri animacije imale. Detalji su u više navrata ignorisani i ostavljeni po strani i možete ići toliko daleko da kažete da se naimatori nisu ni trudili preterano da probaju i kopiraju Mivin stil. Ono što jeste dobro su poozadine i sam grad, dobri uglovi i dosta truda uloženo je u scene akcije. Ali na kraju to nije ni blizu dovoljno da budete fascinirani.

Uvodna muzika – ako je možete tako nazvati - ima otiske džeza i melodiju koja pomalo podseća na Baćano. Ako se uzme u obzir da su teme tri od četiri priče poprilično depresivne i teške imam problem da shvatim šta tu traže polu srećne melodijice i ritmovi. Pozitivno je što su ljudi koji su davali glasove više nego profesionalno odradili svoj posao. Dobro su odabrani i svaki glas dobro ide uz karakter kog opisuje.




Imala sam prevelika očekivanja kada sam dobila ove animacije da odgledam i nažalost nijedno od mojih očekivanja nije bilo ostvareno. Ustvari i više sam nego razočarana time kako je sve odrađeno i ukomponovano. Odgledajte anime zbog akcije, zbog brzih vožnji, zbog scena mačevanja i pištolja koji se puše, ali ne očekujte priču. Ako niste čitali mangu i ako niste do sada se upoznali sa Mivinim radom ovaj anime će vam oduzeti sat vremena života i ostaviti vas zadovoljenim. Ako ste pak ljubitelj mange mislim da me nećete mrzeti što sam bila ovoliko okrutna prema animeu. Ustvari verovatno će te pomisliti da je Mivina umetnost oskrnavljena i bačena u stranu samo da bi bila zamenjena jadnom kopijom.

Crtež – 7,0 – U opdnosu na original veoma loše, ali može da se gleda.
Zvuk – 6,5 – Jednostavno ne ide uz anime. 
Priča- 7,0 – Površna i nimalo poput one na kojoj se zasniva.
Likovi- 5,5 – Klišei koji su u samom animeu još plići nego u mangi.


Konačna ocena: 6.5 – Ako volite mangu bićete razočarani, ako je niste gledali nećete znati šta da mislite u najmanju ruku.