Странице

понедељак, 25. октобар 2010.

Moja prva recenzija



Ako kažete da se razumete u japansku animaciju ime Satoši Kon jednostavno ne može da vam bude nepoznanica, a ako ste poput mene i teško pamtite imena onda za vas imam samo dve reči ''Perfect Blue''. Taj film uticao je na japansku animaciju do te mere da je ostavio trag kakav je teško ne primetiti i u medijima, a i u svetu. Sama prezentacija animea i njihov uticaj na publiku doživeo je veliki preokret sa pojavom ovog dela, koje je u mnogome uticalo da se ovaj žanr okrene i ka onoj starijoj i ozbiljnijoj publici. Delo je pre svega dokazalo da anime jeste i da će uvek biti ozbiljan i uticajan žanr u kom je malo šta nemoguće. ''Milenijumska glumica'' dolazi kao Konovo delo koje uspeva da napravi onaj momentum koji je nedostajao ''Perfect Blue'' animaciji, a to je jedan potpuno jedinstven način pogleda i prikaza priče koja lako može ukrstiti sečiva sa svojim zapadnjačkim pandanima.

Ova priča od samog početka pokreće svoju magiju stapanja stvarnosti sa flilmom. U njoj producent Genja Tačibana i njgov mladi kamerman kreću da upoznaju filmsku zvezdu koja je davno nestala iz očiju javnosti. Isprva ne saznajemo mnogo o glumici koliko o studiju u kojem je ona radila, jednoj od mnogih japanskih filmiskih kompanija koja je doživela bankrot i čije se kapije iluzija uništavaju uz ekploziju i zvuke nestajanja. Ipak ovo je samo uvod koji nas vodi ka Čijoko Fuđivara, staroj penzionisanoj glumici, čiji život ova dva lika treba da dokumentuju i predstave publici koja je nikad nije zaboravila. Ovde takođe dobijamo i jedan mali uvid u način na koji mi, mnladi ljudi, gledammo na te stare i povučene zvezde, jer kroz komtanre mladog kamermana mi možemo čuti sebe – on je glas nove generacije koja zaboravlja ono što joj se ne nalazi pred očima.

Kada intervju počne takođe počinje i prava magija ovog ostvarenja, jer ovo je ipak šriča u priči. Ona u ovoj animaciji nije junakinja koju priča baca prema radnji kroz život, već se priča oblikuje oko nje i prema njoj. Ovde saznajemo da iako je sama Fuđivara centar i vodilja priče koju ćemo gledati, ona sama je uperena ka mladom umetniku kao centralnoj figuri svog života. Zbog jednog susreta u kom nije prozboreno više od nekoliko reči, u kom nije saznala ništa više od boje njegovog glasa i iz kog je dobila samo ključ Fuđivara menja sebe i svoj život u potpunosti.

Priča se nastavlja dalje i polako smo uvučeni u akciju, posmatramo našu heroinu kako putuije kroz vreme i istoriju, kako se njen život pretvara u niz filmova koji su samo sredstvo da nastavi da juri svoj san – svoju ljubav. Tokom priče naša dva muška lika su takođe uvučeni, oni prelaze preko zida stvarnosti ali za početak samo kao posmatrači i komentatori onoga što im se odigrava pred očima i kamerom. Tačibana, koji je veliki obožavalac stare glumice, daje nam s vremena na vreme male uvide u preokrete koji su je zahvatali i bacali kroz život. Uživaćete u neverovatnom osećaju sreće i tuge koje će glumicina priča preneti na vas. Saosećaćete se sa njom i osetiti potrebu da joj pomognete da iskoristi ključ, jedini trag koji je ostao za mladim umetnikom, i otključa svoje snove i sreću.

Stil kojim je crtano podseća dosta na ''Perfect blue'', ali ono što izdvaja i ostavlja utisak na nas je umetnički izraz stapanja filma i života. Sama ta trka mlade glumice, njen beg iz stvarnosti u iluziju, i polako gubljenje crte koja ih odvaja se u priči stapaju jedno u drugo. To stapanje, taj jednostavni i veoma efektivni prelaz koji se u animaciju konstantno pojavljuje čini priču lakšom i prijatnijom za gledaoca. Sam Kon naglasio je da je Fuđivara univerzalna ljudska duša, ali mnogi u Čijoko prepoznaju staru glumicu Setsuko Haru koja je na površini imala sličan život kao Fuđivara.

U ovoj jedinstvenoj avanturi koja krši i uništava pravila sadašnjosti i budućnosti, istine i fikcije, sećanja i želja nalazimo jednu sanjalačku ljubavnu priču koja će nas dodirnuti i u kojoj možemo uživati. Ovo je film o ženama, ne o jednoj već o svakoj koja postoji na ovom svetu. Ovo je film koji nas gura u onu uloguotakua, ali nam daje realni prikaz da naša velika glumica, naš objekat ljubavi, nije toliko zainteresovana za nas i svoju profesiju. Mi dobijamo jedan osvežavajući podsetnik da je taj objekat naše ljubavi i pažnje i dalje samo osoba, i da bez obzira na to koje ona za nas, ipak je važnije ko je ona za sebe i svoje snove.
Crtež – 9,0 – dosta podseća na Perfect Blue, ali se vidi unapređenje i posvećenost detaljima
Zvuk- 10,0 – Susumu Hirasava zadivio me je izborom kompozicija koje prate radnju i emociju priče, dodajući jednu dublju notu istoj kroz samu živopisnost zvuka. 
Priča- 9,0 – Bez obzira na jedinstvenost i lepotu priče, smatram da je Kon uspeo i samog sebe da izgubi u par navrata.
Likovi- 9,0 – Dok je Fuđivara savršeno istkan lik, Tačibana i njegov kamerman trpe od te prevelike koncentracije

Konačna ocena: 9.25 – Definitivno ostvarenje koje treba pogledati i uživati u svakom minutu njegovog trajanja.

недеља, 17. октобар 2010.

Pismo naseg grada


Želim da se zahvalim svim glumcima koji su 10. oktobra izašli na binu i stavili svoje maske tragedije i komedije. To je bila perfektna izvedba perverzije same pravde koju ste tako ponosno predstavili svojim maršom kroz moje ulice. Vaši pokreti, vaše savršeno odigrane koreografije učinile su da zanemimo na nekoliko trenutaka i ostavile nas bez daha. Osećali smo se nemoćno posmatrajući vas i skrhano znajući da nikada u našoj moći neće biti da vas zaustavimo i promenimo. U čistoj destrukciji kojom ste nas omeli, prožeti sopstevnim egocentrizmom i ograničenošću, povređivali ste i uništavali.A zbog čega?
Jer su se različiti drznuli da se pokažu?
Jer vam je samo trebao razlog da se ponovo pokažete?
Jer u vašim životima ne postoji drugi način da potvrdite sopstvenu egzistenciju?

Hvala Vam!
Hvala Vam za razbijene izloge! Hvala Vam za uništene autobuse! Hvala Vam za spaljene automobile. Hvala Vam za povređene građane! Hvala Vam jer ste ostavili još jedan pečat na mojim zidinama. Još jedno slovo srama ispisano je, još jedno u nizu koje se neće uskoro obrisati.
A sada kada ste sišli sa pozornice i kada ponovo postajete samo dim i ogledala, molim vas nestanite. Jer ako je svrha vaša da samo budete iluzija života i lice uništenja - ne želim vas!
Molim Vas budite zaboravljeni, obrisani i zauvek ignorisani.

Vaš Grad Beograd