Странице

петак, 31. децембар 2010.

My wishes for you

To whom it may concern,

I am writing you this letter in only language I have ever been able to truly express myself. It might sounds crude and cruel, but it is solemn truth that these words are more capable of transcending my thoughts to you then those written in Serbian.

Dear lovers. Dear friends. Dear readers. Dear co-workers.

There are so many things I want to bless you with in these first hours of the new year.

Do I wish that this year turns out to be better then last for you? Yes, I do!
Do I wish that you become happier? Yes, I do!
Do I wish that you become more successful? Yes, I do!

Yet the thing I want you to accomplish the most in this New Year is THE CHANGE! I wish that you change to be better and stronger person! I wish that you experience changes that you have been striving to accomplish! I desire to see you change your surrounding, your life, yourself!

I wish that every moment you spend on this 365 days long journey is better then one before. I wish you find a person whom will fulfill and surprise you every day without fear of losing you. I wish that you grow to be open, more accepting and before anything filled with knowledge that you will stand behind every action you are about to take in the future. I wish that you self-discover yourself, reinvent all the things that have been bothering you and set , yet again, certain path toward your life goals.

Make this new year special! Make sure that when next year comes you stand ready not to start another new journey with words 'new chance for a beginning', but rather idea that 1st of January 2012. is just another day to be better, happier and stronger.

And if any of these wishes have already been granted to you consider yourself lucky and be thankful for that.

Enjoy 2011 with more grace and more faith in yourself as well as others!

Happy New Year all you who have taken time to read these words and may the winds of change never catch you unprepared.

Your dear,
Ines

уторак, 14. децембар 2010.

Budite kao crna

„Mistična, sofisticirana i moćna”


Drage moje, odšetajte do svog ormara i izvucite svoju malu crnu haljinu, obucite je i pogledajte se u ogledalu. Osećate li moć? Osećate li sigurnost koja vas preplavljuje dok posmatrate sopstvenu figuru? Sećate li se pogleda koji su vas pratili kada ste je zadnji put nosili u javnosti? Naravno da se sećate. Kada je Koko Šanel 1926. objavila svoju originalnu malu crnu haljinu u Vogu, nije mogla ni da pretpostavi koliki će uticaj ostaviti na milione žena tokom godina. Želite dokaz tog uticaja? Samo razmislite – u svom ormaru imate barem jednu malu crnu haljinu.

Mnogi stručnjaci smatraju da ova haljina ne bi imala ni upola toliko efekta da nije crna. Crna je boja misterije, elegancije i moći, ali se takođe dovodi u vezu sa smrću, zlom i konzervativizmom. To je za mnoge negativna i teška boja, koja sa sobom nosi strah i nepoznato, ali baš se tu i kriju njeni najdublji simboli. Baš zato je crna boja, kojoj mnogi pripisuju prestiž, znak formalnosti i elegancije koja ima svoju dubinu i perspektivu.

U crnoj se kriju svi naši strahovi, sve opasnosti i sva agresija koju možemo nositi u sebi. Baš zbog ovoga se crna smatra bojom tuge, simbolom zla i starosti – to je boja koja se oblači, ali teško nosi. Kada nosite crnu, budite pažljivi, jer će vas previše crne pojesti svojom tamom, ali nemojte je ni previše „začiniti” drugim bojama. Na kraju krajeva, crna je boja dominacije, i ona će teško podneti da bude sekundarna.

четвртак, 09. децембар 2010.

Sviraj to ponovo, Sem

~Vudi Alen~

Režija: Marko Manojlović
Prevod: Danica Ilić
Uloge: Marko Živić, Dragan Petrović Pele, Ivan Tomić, Ljubinka larić, Ivana Nikolić, Sena Đorović

 
Davne 1972. godine snimljen je film sa Vudi Alenom iDajanom Kiton u glavnim ulogama. Taj film bio je baziran na komediji o neurotičnom filmskom kritičaru po imenu Alen Feniks koji nakon veoma lošeg razvoda pokušava da nađe sebi devojku. Kako je on već dugo "van igre" i stvarno nema sreće sa predstavnicama nežnijeg pola, u pomoć mu priskače niko drugi do Hemfri BogartAlenov idol, koji u obliku duha počinje da mu pruža pomoć. Igre zavođenja se prepliću i raspliću dok gledamo ovaj nesvakidašnji dvojac kako prolazi kroz najrazličitije ljubavne situacije.

U ovoj predstavi Vudi Aleni, koji je i napisao istu, pojavljuje se u svom dobro poznatom iskonskom obliku simpatičnog gubitnika koji je nespretni brbljivi hipohondar. A Bogart, taj crno-beli zamišljeni prijatelj, je baš ono čega se sećamo iz filmova poput "Kazablanke", "Malteškog Sokola" i "Za kim zvona zvone". On sve probleme rešava čašom burbona, žene smiruje šamarima i komično je etiketiran do same srži. Citiranje Bogartovih filmova tokom same predstave, gde je efekat mnogo važniji od smisla, a momenat oduzima slavu situaciji, Vudi Alen nam je dokazao da je on pre svega satiričar.

Jedino što vas može pogoditi ili možda i iznenaditi je taj surovo realni prikaz samogMenhetna u predstavi. Likovi su plitke duše bez pravih vrednosti i moralnog kompasa, oni se dosađuju i retko primećuju nedostatak supstance u sopstvenom životu. Među njima naš glavni junak nam se može učiniti i smelim, jer pokušava da prizna i popuni tu proždiruću prazninu.

среда, 08. децембар 2010.

Megaum: ''Heroji se ne rađaju.... Heroji se stvaraju''

Scenario: Alan J. Schoolcraft, Brent Simons
Režija: Tom McGrath
Producent: Ben Stiller, Stuart Cornfeld
Uloge: Brad Pitt, Tina Fey, Will Ferrell, Jonah Hil

Kada se govori o animiranim filmovima ime Tom McGrath se nikada ne povezuje sa rečima kao što su: dosada, amater ili neupečatljivo. Baš naprotiv, ljudi koji su odgledali njegova ostvarenja "Madagaskar", "Madagaskar – povratak u Afriku" i "Šrek Treći" mogu posvedočiti da su ove animacije ostale upamćene po zdravoj dozi humora, priči i neverovatnom izboru glumaca. Njegova najnovija kracija je najveći i najpametniji super zlikovac svih vremena – Megaum! Ali, avaj, on je i najneuspešniji superzlikovac...

Priča je jednostavna. Šta se desi kada uspete da posle toliko godina borbe pobedite, najzad, svog krvnog neprijatelja? Postane vam veoma dosadno! Našem anti-herojuMegaumu se baš ova situacija i zadesila i umesto da uživa u svojoj slavi on će pokušati da ispravi situaciju! Ipak ovo ostvarenje ne bi bilo nimalo interesantno da u tom pokušajuMegaum ne učini baš suprotno i upotpunosti ne zakomplikuje sebi život.
Toplo vam preporučujemo da ponesete svoj skriveni plašt u bioskop 16. decembra i pridružite se Megaumu. Očekuje vas sjajna glumačka postava, priča koja će vas nasmejati i osvežiti, a kada budete izašli iz bioskopa možda će te i poželeti da se vratite.

уторак, 23. новембар 2010.

Moj prvi intervju

Beogradska muzička scena se, neutreniranom uhu može činiti mirnom i tihom, skoro nepomičnom. Većina će vam reći da postoji malo onih koji se zanimaju za alternativne pravce muzike u našem gradu, jer je previše teško naći odgovarajuću publiku. Ipak, postoji nekolicina onih koji, ne samo što se bave alternativnim muzičkim pravcima, već veoma uspešno pronalaze i redovne slušaoce svog zvuka. Jedna od tih retkih individua je i Marko Miranović, urednik magazina Metal Sound i organizator istoimene serije koncerata. U ovom intervjuu, Marko nam je ispričao kako se razvijao serijal i najavio svirke 21. novembra i 12. decembra u klubu Danguba.


Metal Sound je, pre svega, magazin čiji si ti glavni urednik?
Tako je, Metal Sound sam osnovao krajem 2005. godine, ali mi to nije bio prvi takav projekat. Pre toga sam imao mali fanzin 'Hornburg' stvoren davne 2002. godine. Na samom početku, sam sam radio na magazinu, jer nije bilo lako naći prave saradnike. Danas je to, pre svega, internet publikacija na engleskom jeziku koja je poznata internacionalno, a i deo smo velike promocije.

Ko su članovi tima Metal Sounda?
Dva najbitnija člana su Slobodan 'Grave' Trfunović i Vladimir Petković, koji su moji saradnici od samog početka i ljudi su na koje se najrađe oslanjam. Žarko Bovan zadužen je za organizaciju samih koncerata. A tu su takođe i Vladimir Gojković i Ivan Marković koji pišu intervjue i recenzije.



Kako je nastao sam Metal Sound kao promotivni koncert?
Tokom 2006. godine želeli smo da nađemo dobar način promovisanja samog magazina i njegovih novih brojeva. Međutim, dok se ideja kristalizovala, menjala se i svrha samih koncerata. Tako se desilo da su koncerti, umesto jednom mesečno, počeli da se organizuju do dva ili tri puta. Sada je to svojevrsna promocija mladih bendova iz cele Srbije.

Koliko je bendova prošlo kroz Metal Sound?
Priličan broj. Bilo ih je sigurno preko sedamdeset, ali mnogi su svirali više nego jednom. To je, naravno, pre svega zavisilo od njihove aktivnosti i zainteresovanosti da ponovo budu deo naših koncerata. Nažalost, mnogi of tih bendova više ne postoje, a danas na koncertima svira kompletno druga postava u odnosu na prethodne godine.

Gde su se ranije održavali koncerti?
Pa na samom početku to je bio Dom Omladine, kao savršeno mesto za tu vrstu žurke. Zatim je počelo renoviranje samog tog prostora pa smo zbog toga godinu dana bili u SKC-u. A Danguba je počela da nas ugošćuje tek pre dve godine.

A kakva je budućnost ovih promocija?
Meni je želja da Metal Sound jednog dana postane veliki festival. Ideja je da ne pozivamo samo bendove iz Srbije, već i iz okolnih zemalja. Naravno, za to treba vremena i rada na ostvarivanju kontakta sa njima. U ovom trenutku organizujemo takmičenje pod nazivom 'Metal Music Cup' za koje mislim da će trajati sledećih pola godine. Prijavljivanje je tek počelo, a samo takmičenje imaće svoj start u decembru.

I za kraj, kada je sledeći Metal Sound? Koga ćemo moći da čujemo tada?
Sledeća dva Metal Sounda su 21. novembra i 12.decembra u klubu Danguba, kao i uvek. Na njima će publika moći da se upozna sa bendovima kao što su: Forlorn Wisp, Salvation Zero, Izuzetan Put...

среда, 17. новембар 2010.

High School of The Dead

Za početak da sumiramo ceo anime:
Gaćice...
ZOMBI!
Brus...
ZOMBI JEDE ČOVEKA!
Fetiš...
JOŠ ZOMBIJA!
I uz to lako dolaženje do veoma sigurnih stanova, prevoza i oružja.
-kraj-

Kada čujem da je neki anime fan service potrudim se da ga odgledam sa odredjenom dozom razumevanjan prema ljudima koji su odlučili da ostvarenje prenesu sa papira na ekran. High School of the Dead (HOTD u nastavku) je savršen primer ovog žanra animea. Količina veša, poza i fetiša koji se mogu videti i pratiti kroz ovo ostvarenje je u najmanju ruku za divljenje. A najinteresantnija činjenica je da je ovo ustvari veoma dobar anime, ali bi bio još bolji kada akcione scene i ozbiljne situacije ne bi gubile na ozbiljnosti zahvaljujući najnovijoj sceni koja aludira na seks. Svaka čast Madhouse-u i Tetsuro Arakiju na ovom ostvarenju, ali nisu baš morali toliko da srozaju jednu čitku i zanimljivu mangu.



O čemu se zapravo radi?

Ono čime će vas anime sigurno kupiti jesu crtež i muzika, mada troje klinaca koji u prvoj sceni razbijaju glave srednjoškolcima pretvorenim u zombije nekako privlači pažnju samo po sebi. Dakle... Njihova škola je pod napadom zombija koji se vuku okolo, ispušaju dobro poznate zvuke, napadaju i jedu učenike koji se zatim i sami vraćaju kao zombiji. A da nam ugođaj bude još bolji sve je prekriveno litrima i litrima krvi, mada eksplicitnih scena hranjenja nema možemo videti otvorene rane i iznutrice kako se pomaljaju iz tela napadnutih i ujedenih. Naravno sve ovo propraćeno je kratkim ali zadovoljavajućim prikazima donjeg veša glavnih junakinja ovog ostvarenja.



Iako će zvučati komično, sama priča je mnogo dublja. Dobijamo lep psihološki prikaz promene razmišljanja i stavova mladih koji prolaze kroz sam pakao. Odbaciti čevečnost i dopustiti da postaneš ništa više nego životinja koja se bori da preživi ili prigrabiti tu istu čovečnost snažno i ne puštati je bez obzira na sve? To je samo jedno od pitanja sa kojim su suočeni akteri ovog animea. Njihovi sopstveni moralni kodeksi hvataju se u klinč sa dugačkim nizom situacija koje počinju da ih duboko menjaju. Ove situacije od ovih mladih ljudi stvaraju odraz njih samih sa kakvim se mogu naći licem u lice samo u iskrivljenim ogledalima. Oni postaju svesni svojih sopstvenih trzaja i nesigurnosti koje se hrane njihovim ego i snagom već godinama, a koje nikada ne bi izašle na videlo osim u situaciji u kakvoj su se našli.



Mi, kao gledaoci, pratimo ove mlade ljude kroz grad suočen sa haosom kojim vladaju zombiji dok policija pokušava da zadrži onaj red koji je nekad postojao. Fascinirajuće je koliko su pisci ovog animea pogodili do srži ljudsku prirodu i naše najgore mane koje ustvari proističu iz naših najvećih vrlina. Akteri samog animea dolaze do zaključaka o tome kakve smo mi ustvari životinje na onom najdubljem i najprimalnijem nivou našeg bića. Stare maksime poput 'svaki čovek za sebe', 'ako ne priznam onda ne moram da prihvatim' i 'priživljavanje samo najjačih i najsposobnijih' provlače se kroz samu priču gotovo ne primetno, ali kada malo dublje razmislite i pređete preko neozbiljnosti koju u situaciju unosi još jedna slika haltera shvatite da tu ima dosta istine. Čak će vas možda i fascinirati dokazivanje da oni harizmatični predatori najviše cvetaju u ovakvim situacijama kada njihove reči i stav će mnogo više privući moguće sledbenike, jer u haosu koji ih okružuje ljudi će se najradije uhvatiti za onu najblistaviju viziju budućnosti bez obzira koliko ona nestvarna i nemoguća bila.



Scene nasilja, agresije i ubijanja su kao dobar dan u ovom animeu. Prosto je fascinantno kako glavni likovi lako prelaze preko ideje da ono što rade je opasno i prerastaju iz dece koja beže u borce koji se otvoreno zatrčavaju u neprijatelja za svega nekoliko dana. Naravno nijedna scena borbe nije pošteđena eksplicitnog reklamiranja donjeg veša glavnih junakinja, gde se one pošteno trude da sve stvari u koje se probuku budu uže, kraće i lakše za cepanje u slučaju da ih neko napadne. U najmanju ruku bićete oduševljeni načinom na koji žensko telo izdržava da bude postolje za pucanje iz puške, a da je pritom samo nekoliko trenutaka ranije preletelo preko haube Humvija i udarilo u zid pored puta. Ili ukoliko uživate da pratite metke iz prvog lica sigurna sam da ćete biti oduševljeni kojom putanjom ti isti meci su u stanju da prođu i kakav su pogled u mogućnosti da vam pruže.



Ko su oni?



Takaši Komuro
Titula: Labilni vođa
Oružje: automatska sačmara i bejzbol palica
Svakom timu treba vođa, a vođa nije uvek osoba koja je sigurna u sebe i svoje emocije. Iako naizgled stamen i nelomljiv Takaši je pre problem sebi nego drugima. On spada u onog tipičnog anime vođu koji od samog početka je emocionalno i racionalno nestabilan u svojoj glavi, ali je za druge kamen na koji se mogu osloniti. Sposoban, dovoljno inteligentan i dobar kao oslonac su tri pozitivne činjenice koje opisuju ovog mladića, ali ne smemo zaboraviti da je on takođe nesiguran i potresen. Tokom celog animea on je ona figura koju sama priča vuče kako bi on vukao druge likove koji se oko njega okupljaju kao pčele oko meda. Da li sam pomenula da su ostali likovi uglavnom ženskog roda? Stvarno nevažna informacija priznajem....




Rei Mijamoto
Titula: Nesposobno sposobna ljubav iz detinjstva
Oružje: motka od metle i M1A sa bajonetom
Vođa mora da ima svoju ljubav iz detinjstva koju voli, ali kojoj nikada stvarno nije izneo svoja osećanja na videlo. Da postoji mogućnost menjanja određenih scena u animeu najverovatnije bih dodala nekoliko ozbiljnih šamara za ovog lika. Ona je veliki majstor u korišćenju koplja, agilna i emotivno labilnija nego bilo koja osoba koju možete upoznati na ulici. Naravno njen NAJVEĆI adut su njene grudi sa kojima ćete moći da se veoma blisko upoznate tokom samog animea. Da su mogli da naprave standardizovaniju verziju nesposobne devojke koja se predstvlja da je sposobna - NISU!




Saeko Busuđima
Titula: Prijateljski krvožedni sociopata
Oružje: boken i katana
Šta je anime ako u sebi nema svog prijateljski nastrojenog sociopatu koji mnogo voli da oseti krv na svojim rukama, a još kada taj isti sociopata uživa da nosi haltere koji se vide i majice bez brushaltera... Ko želji da kaže džek pot? Ona je veliki poznavalac mačevanja koji hladnokrvno prolazi pored zombija kao da joj ne mogu ništa i možemo je generalizovati kao onog lika u animeima koji je hladnokrvni ubica sa osećajem krivice, ali ako vođa kaže ubij ona će imati osmeh od uva do uva. Naravno ako imate fetiš prema devojkama koje vas mogu obezglaviti, a u kući vole da hodaju samo u kecelji i tangama onda je ona žena za VAS!




Saja Takagi
Titula: Razmaženi uticajni genije
Oružje: bušilica i automatska pumparica
Ona je razmažena. Ona je genije. Ona je sjajna u analiziranju situacije. Ona je prsata i nosi naočare. Stvarno, šta bi ste više želeli od jedne srednjoškolske štreberke koja ima uticajne roditelje. Šta mislite o tome da joj damo pumparicu u ruke i pustimo da viče na zombije koji je okružuju da je ona GENIJE?! Nije da su ovi zombiji pokazali da imaju neke posebne afinitete kada se radi o mozgu žrtve, ustvari važno je samo da nekoga ubiju ili pojedu. Dakle, Saja.... Nisam sigurna šta drugo da kažem o njoj. Mnogo viče, mnogo se pravi pametna, mnogo voli da naređuje - ali zar ne rade to sve žene? Ako mene pitate ona je u ovu priču upala samo zato što njeni roditelji poseduju zamak u kojem su naši heroji trebali da se sklone...




Kota Hirano
Titula: Otaku sa talentom za nasilje
Oružje: Pištolj za eksere, A10 i Smith&Wesson model 37
Otac trgovac nakitom, majka dizajnerka, a on zaluđenik za oružje.... Nisam sigurna šta bi tu trebalo da ne štima, ali mene je sam koncept oduševio. Kota je dobar primer otaku-a koji voli igrice, filmove i vatreno naoružanje. Ne znam koliko bi roditelja dozvolilo i platilo da im dete ode i trenira pucanje u Americi sa vojnim licem tek tako, ali izgleda da je Kota jedan od malo srećnika čiji roditelji to razumeju. On ne samo da zna da puca, već je u stanju da izlista performanse svakog oružja na koje naši heroji nailaze tokom animea. On je takođe ona muška strana i dodatni izvor tostesterona koji je potreban Takašiju da održi grupu u kakvom takvom redu. Ako ikada stvarno budemo imali najezdu zombija u svetu bila bih i više nego srećna da imam jednog poput njega kao zaleđinu.




Šizuka Marikava
Titula: Plava medicinska sestra
Oružje: bilo koje vozilo
Da je mogla biti plavlja - nije. Da je pmogla biti prsatija - nije. Da je mogla biti izgubljenija - nije. Ali ko ne voli školsku medicinsku sestru koja ne ume ništa drugo da radi osim da vozi Humvee, autobus i bilo šta drugo što joj padne pod ruku. Na neki način najnerazvijeniji lik u celoj priči koji je tu više da nas nasmeje i pokaže svoje bujne obline, nego da ima ikakvu pravu funkciju. Ona jeste jedina 'odrasla' osoba u ovoj grupi i ima momente ozbiljnosti, ali daleko od toga da ćete želeti da znete išta više o njoj osim kada će joj se sledeći put pocepati suknja.




Alisa Maresato
Titula: Mala, slatka i trepće
Oružje: za sada ima samo psa koji mnogo laje
Ova sedmogodišnja devojčica je u najmanju ruku pasivna i nevina. Ona pre svega u ovoj priči služi kao onaj balast koji ne dozvoljava ostatku grupe da upotpunosti izgubi svoju čovečnost. To je ona figura koju svi žele da zaštite i postaraju se da joj se ništa ne desi, jer ipak je ona ta koja ne može da se brani. U tokom animea nju prati mali pas Zeke i njih dvoje zajedno čine time koji daje jednu pozitivnu i osvežavajuću ideju da će se možda sve završiti kako treba.



I za kraj....

Pogledati ovo ostvarenje vam neće ogaditi ovaj žanr animea, niti će vas u potpunosti razočarati. Ovo je anime o zombijima! Uzimajući u obzir da već dugo nije bilo dobrog filma, serije ili knjige koja se bavi ovakvom temom ne mogu reći da ga ne vredi pogledati. Koncept je bio dobar, crtači su odradili neverovatan posao, muzika će vam sigurno goditi, likovi će vas voditi, a zombiji, u najmanju ruku, će vas naterati da nastavite da gledate i željno isčekujete sledeću akcionu scenu.

Crtež – 9,5 – Vredi gledati jer se vidi da su se crtači potrudili da ostvarenje bude i više nego vizuelno prijatno oku.
Zvuk - 9,5 - Uvodna špica će vam se uvući u glavu, propratne melodije će vam približiti situacije u animea i podići adrenalin u nekoliko navrata, a završna špica će vas možda i pogoditi.
Priča- 5,0 – Priča? Koja priča? Nisam je primetila gledajući izbor za mis mokre majice i najboljeg prikaza podignute suknje.
Likovi- 5,0 - Standardizovani likovi kakve možete naći u bilo kom drugom anime ostvarenju. Smatram da su mogli više da se potrude oko istih.

Konačna ocena: 7.25 – Nećete se pokajati što ćete odgledati ovaj anime, ali ćete sigurno uzeti i pročitati mangu ukoliko želite da stvarno saznate priču i upoznate likove. 

понедељак, 08. новембар 2010.

ÜBER LIFE

Režija: Lazar Bodroža
Scenario: Tamara Bijelić, Lazar Bodroža, Ivan Gucunski
Producent: Dragana Jovanović
Uloge: Milutin Milošević, Jelena Ružić, Radoman Durković, Dušan Janković, Vladimir Bjeličić, Jovana Lađevac, Jelena Durković, Nemanja Rašović...

Retki su oni koji znaju za Stiva Džeksona. Možda ste čuli za Sorcery! knjige, ali nemojte se brinuti ako ipak niste, jer su to naslovi koji pripadaju jednom drugom vremenu. Ipak, ne mogu a da ne pomislim da su te četiri knjige možda bile inspiracija Lazaru Bodroži kada je režirao film ÜBER LIFE. Ovo ostvarenje je jedan od prvih interakivnih filmova u svetu. U svakom slučaju, sa sigurnošću možemo reći da je prvo domaće ostvarenje ovog žanra.
Zašto me je podsetilo na knjigu Sorcery? Pa, zato što je koncept isti, ali umesto da listam strane kako bih pronašla svoj nastavak priče, to ovde za mene radi mašina.
ÜBER LIFE je univerzalna i arhetipska priča o borbi dobra i zla, o ljubavi i hrabrosti, o junaku koji se suprotstavlja mračnim silama i neočekivano otkriva ljubav - istinski motiv za borbu i život. U želji da spasi svoju dragu i sopstvenu glavu, on dospeva u najrazličitije avanture gde se san i java stalno prepliću... Film obiluje fantastikom, specijalnim efektima, akcionim i velikim brojem nadrealnih scena.
U osnovi ovo je igra kojom upravljate do određene granice. Da, u tih 5 do 20 minuta vi ste gospodar akcija heroja koji je pred vama i od vas zavisi da li ćete doneti prave odluke kako bi on preživeo. Ipak, ne možete a da se ne zapitate šta ustvari čini ovaj film išta drugačijim od obične komjuterske igrice? I ne biste bili daleko od istine kada bi vaš zaključak bio – skoro ništa. Naime, ovaj film je splet profesionalno urađenih filmskih scena sa fantazisjkom tematikom, ali i pored toga što vam daje iluzorni osećaj kontrole, na kraju možete uspeti da napravite pravu kombinaciju odluka i sprovedete svog junaka do cilja. Ko voli srećan kraj, po svaku cenu, sigurno će se i više nego potruditi da vidi naše antagoniste u zagrljaju na kraju filma.
Ako ste ljubitelj specijalnih efekata i nadrealnih scena ovo je film koji ćete rado pogledati/odigrati. Ako ste pak od onih koji vole malo dubine, prave glume i dobre akcione scene... Nećete biti oduševljeni, ali će vas sam koncpet i način upravljanja filmom zadovoljiti i odšetaćete iz Ušća sa jednim novim iskustvom u svom životu. Ako ne, ja sam se slikala saStormtrooper-om baš zahvaljujući ovoj prezentaciji... Vas možda dočeka Darth Vader?!


Originalna adresa 
http://fkm-kpf.blogspot.com/

уторак, 02. новембар 2010.

Rekvijem za grešnike

Kada se probudite ujutru rano, baš u momentu kada sunce počne da izlazi i kada je svežina noći još uvek jaka - možete ih čuti. Kreću polako, isprva tiho i slabo, ali dok se zvuk prenosi preko uništenih krovova i mrtvih ulica zvona sve smelije pevaju svoju otužnu pesmu.  U to vreme kada samo mi grešnici i prokleti hodimo gradom, kada su lica ljudi prekrivena sramom i umorom, tada ćete ih najlakše čuti. Jer zvona znaju, ona svojom pesmom čiste nase duše i naš jad. Poput pasa i mačaka hodimo ovim gradom utvara, i samo onda kada čujemo zvona možemo se osetiti kao ljudi. Jer zvona nas čiste, ona nas razumeju i prihvataju kao ono što smo i ko smo.


Ubice, lopovi, ljubavnice, kurve,prevaranti, sitne duše i skitnice... Zvona ne vide ta strašna društvena obeležja, već jednostavno šire svoju pesmu ka nama poput nežnih ruku majčinskih. Šire ih ka njihovoj sivoj deci koja u vremenu između vremena hode i tiho ih slušaju. Jer ta pesma je samo za nas! Samo za proklete duše ovog sablasnog grada.


Rekvijem za grešnike naša je najveća uteha.

понедељак, 25. октобар 2010.

Moja prva recenzija



Ako kažete da se razumete u japansku animaciju ime Satoši Kon jednostavno ne može da vam bude nepoznanica, a ako ste poput mene i teško pamtite imena onda za vas imam samo dve reči ''Perfect Blue''. Taj film uticao je na japansku animaciju do te mere da je ostavio trag kakav je teško ne primetiti i u medijima, a i u svetu. Sama prezentacija animea i njihov uticaj na publiku doživeo je veliki preokret sa pojavom ovog dela, koje je u mnogome uticalo da se ovaj žanr okrene i ka onoj starijoj i ozbiljnijoj publici. Delo je pre svega dokazalo da anime jeste i da će uvek biti ozbiljan i uticajan žanr u kom je malo šta nemoguće. ''Milenijumska glumica'' dolazi kao Konovo delo koje uspeva da napravi onaj momentum koji je nedostajao ''Perfect Blue'' animaciji, a to je jedan potpuno jedinstven način pogleda i prikaza priče koja lako može ukrstiti sečiva sa svojim zapadnjačkim pandanima.

Ova priča od samog početka pokreće svoju magiju stapanja stvarnosti sa flilmom. U njoj producent Genja Tačibana i njgov mladi kamerman kreću da upoznaju filmsku zvezdu koja je davno nestala iz očiju javnosti. Isprva ne saznajemo mnogo o glumici koliko o studiju u kojem je ona radila, jednoj od mnogih japanskih filmiskih kompanija koja je doživela bankrot i čije se kapije iluzija uništavaju uz ekploziju i zvuke nestajanja. Ipak ovo je samo uvod koji nas vodi ka Čijoko Fuđivara, staroj penzionisanoj glumici, čiji život ova dva lika treba da dokumentuju i predstave publici koja je nikad nije zaboravila. Ovde takođe dobijamo i jedan mali uvid u način na koji mi, mnladi ljudi, gledammo na te stare i povučene zvezde, jer kroz komtanre mladog kamermana mi možemo čuti sebe – on je glas nove generacije koja zaboravlja ono što joj se ne nalazi pred očima.

Kada intervju počne takođe počinje i prava magija ovog ostvarenja, jer ovo je ipak šriča u priči. Ona u ovoj animaciji nije junakinja koju priča baca prema radnji kroz život, već se priča oblikuje oko nje i prema njoj. Ovde saznajemo da iako je sama Fuđivara centar i vodilja priče koju ćemo gledati, ona sama je uperena ka mladom umetniku kao centralnoj figuri svog života. Zbog jednog susreta u kom nije prozboreno više od nekoliko reči, u kom nije saznala ništa više od boje njegovog glasa i iz kog je dobila samo ključ Fuđivara menja sebe i svoj život u potpunosti.

Priča se nastavlja dalje i polako smo uvučeni u akciju, posmatramo našu heroinu kako putuije kroz vreme i istoriju, kako se njen život pretvara u niz filmova koji su samo sredstvo da nastavi da juri svoj san – svoju ljubav. Tokom priče naša dva muška lika su takođe uvučeni, oni prelaze preko zida stvarnosti ali za početak samo kao posmatrači i komentatori onoga što im se odigrava pred očima i kamerom. Tačibana, koji je veliki obožavalac stare glumice, daje nam s vremena na vreme male uvide u preokrete koji su je zahvatali i bacali kroz život. Uživaćete u neverovatnom osećaju sreće i tuge koje će glumicina priča preneti na vas. Saosećaćete se sa njom i osetiti potrebu da joj pomognete da iskoristi ključ, jedini trag koji je ostao za mladim umetnikom, i otključa svoje snove i sreću.

Stil kojim je crtano podseća dosta na ''Perfect blue'', ali ono što izdvaja i ostavlja utisak na nas je umetnički izraz stapanja filma i života. Sama ta trka mlade glumice, njen beg iz stvarnosti u iluziju, i polako gubljenje crte koja ih odvaja se u priči stapaju jedno u drugo. To stapanje, taj jednostavni i veoma efektivni prelaz koji se u animaciju konstantno pojavljuje čini priču lakšom i prijatnijom za gledaoca. Sam Kon naglasio je da je Fuđivara univerzalna ljudska duša, ali mnogi u Čijoko prepoznaju staru glumicu Setsuko Haru koja je na površini imala sličan život kao Fuđivara.

U ovoj jedinstvenoj avanturi koja krši i uništava pravila sadašnjosti i budućnosti, istine i fikcije, sećanja i želja nalazimo jednu sanjalačku ljubavnu priču koja će nas dodirnuti i u kojoj možemo uživati. Ovo je film o ženama, ne o jednoj već o svakoj koja postoji na ovom svetu. Ovo je film koji nas gura u onu uloguotakua, ali nam daje realni prikaz da naša velika glumica, naš objekat ljubavi, nije toliko zainteresovana za nas i svoju profesiju. Mi dobijamo jedan osvežavajući podsetnik da je taj objekat naše ljubavi i pažnje i dalje samo osoba, i da bez obzira na to koje ona za nas, ipak je važnije ko je ona za sebe i svoje snove.
Crtež – 9,0 – dosta podseća na Perfect Blue, ali se vidi unapređenje i posvećenost detaljima
Zvuk- 10,0 – Susumu Hirasava zadivio me je izborom kompozicija koje prate radnju i emociju priče, dodajući jednu dublju notu istoj kroz samu živopisnost zvuka. 
Priča- 9,0 – Bez obzira na jedinstvenost i lepotu priče, smatram da je Kon uspeo i samog sebe da izgubi u par navrata.
Likovi- 9,0 – Dok je Fuđivara savršeno istkan lik, Tačibana i njegov kamerman trpe od te prevelike koncentracije

Konačna ocena: 9.25 – Definitivno ostvarenje koje treba pogledati i uživati u svakom minutu njegovog trajanja.

недеља, 17. октобар 2010.

Pismo naseg grada


Želim da se zahvalim svim glumcima koji su 10. oktobra izašli na binu i stavili svoje maske tragedije i komedije. To je bila perfektna izvedba perverzije same pravde koju ste tako ponosno predstavili svojim maršom kroz moje ulice. Vaši pokreti, vaše savršeno odigrane koreografije učinile su da zanemimo na nekoliko trenutaka i ostavile nas bez daha. Osećali smo se nemoćno posmatrajući vas i skrhano znajući da nikada u našoj moći neće biti da vas zaustavimo i promenimo. U čistoj destrukciji kojom ste nas omeli, prožeti sopstevnim egocentrizmom i ograničenošću, povređivali ste i uništavali.A zbog čega?
Jer su se različiti drznuli da se pokažu?
Jer vam je samo trebao razlog da se ponovo pokažete?
Jer u vašim životima ne postoji drugi način da potvrdite sopstvenu egzistenciju?

Hvala Vam!
Hvala Vam za razbijene izloge! Hvala Vam za uništene autobuse! Hvala Vam za spaljene automobile. Hvala Vam za povređene građane! Hvala Vam jer ste ostavili još jedan pečat na mojim zidinama. Još jedno slovo srama ispisano je, još jedno u nizu koje se neće uskoro obrisati.
A sada kada ste sišli sa pozornice i kada ponovo postajete samo dim i ogledala, molim vas nestanite. Jer ako je svrha vaša da samo budete iluzija života i lice uništenja - ne želim vas!
Molim Vas budite zaboravljeni, obrisani i zauvek ignorisani.

Vaš Grad Beograd